Пројекти

ПРОЈЕКТИ

Наставак пројекта "Бескрајна прича"

МЕЂУНАРОДНИ ШКОЛСКИ ПРОЈЕКАТ „БЕСКРАЈНА ПРИЧА”

јул 2017.
 
“Бескрајнa причa”, међународни пројекат Допунске школе на српском језику у Штутгарту и ОШ „Душан Јерковић“ из Инђије, повезао је недавно дијаспору и матицу, градове Штутгарт и Инђију, као и децу из две државе, два града, али истог матерњег језика кроз заједничку активност писања романа „МОЈЕ ИМЕ ЈЕ ЈЕЛЕНА“. Покровитељи овог пројекта су Министарство за културу, омладину и спорт покрајине Баден-Виртемберг у Немачкој и Генерални конзулат Републике Србије у Штутгарту.
Назив пројекта је проистекао из жеље аутора пројекта Татјане Поповић, професорке немачког језика и књижевности, Наташе Миливојевић, педагога, и Милане Павловић, професорке српског језика и књижевности, да у заједничку активност писања романа укључе децу из различитих средина, која се међусобно не познају, а која ће се наизменично бавити писањем романа на одређену тему.
Аутори су пошли од претпоставке да деци треба дати прилику да размишљају о важним животним питањима, да им се омогући да кажу шта о томе мисле, да своје ставове образлажу и о њима пишу, а да ће као производ таквог заједничког промишљања и писања сигурно доћи до тога да деца знају шта су основне људске вредности, колико им оне значе и како да их у својим и туђим животима желе и њима теже, без обзира где се налазе, којој нацији припадају и у каквим животним околностима живе. Роман „МОЈЕ ИМЕ ЈЕ ЈЕЛЕНА“ је претпоставку аутора пројекта потврдио као тачну. Њега су стварале ученице ових школа уз менторство поменутих наставница. Седам девојчица је из Штутгарта (Елена Бинтцле, Емилија Перица, Милица Досковић, Жељана Јечменица, Александра Вучић, Софија Цветковић, Дуња Симић), три из Инђије (Милица Стојановић, Ана Милинковић, Драгана Вученовић). Оне су написале дирљиву причу о нераскидивом пријатељству, различитим животним путевима и оптимистично заузеле став да треба веровати у своје снове и никада не одустајати од својих циљева. Роман говори о животу деце без родитељског старања и његова радња започиње у Дому за децу без родитељског старања у Звечанској у Београду. Прича се наставља тако што деца граде и нижу животне околности својих јунака, правце, наде, очекивања, тежње, одрицања и завршетке.
Пројекат “Бескрајна прича” није само заједничко писање једног романа од стране десет девојчица. Његова јединственост се огледа у томе што је писање романа била раван у којој су деца вежбала важне животне и васпитне категорије, толеранцију, међусобно слушање, уважавање и безусловно прихватање. Само захваљујући наведеним категоријама било је могуће наизменично писати и надограђивати започето од стране другог и све то претворити у једну писану целину, која има све елементе романа.
Пројектом “Бескрајна прича” је предвиђено да се аутори романа сретну и упознају у моменту када буде уприличена промоција романа. Она је одржана 12. маја 2017. године у Градској библиотеци у Штутгарту (Stadtbibliothek Stuttgart), једној од најлепших библиотека Европе. Тај сусрет је био изузетан догађај, којем су присуствовали многи, од родитеља и деце из Допунске школе на српском језику, преко представника Градске библиотеке из Штутгарта, представника различитих немачких и српских удружења до званичника из Генералног конзулата Републике Србије у Штутгарту. Било је свечано, достојанствено, едукативно и емотивно. Осим програма промоције, који је осмишљен и реализован, ово вече је обележено још једим циљем, хуманитарним. Замисао аутора пројекта је била да промоцијa књиге буде место на којем ће роман бити уручиван путем донација.

Реч_лектора

Након свечане промоције у Штутгарту, уследила је презентација пројекта и промоција романа и у Инђији. Свечаност је одржана 7. јуна 2017. године у Културном центру у Инђији, којој су се поред грађана Инђије, одазвали и представници Немачке амбасаде у Београду. Било је свечано, емотивно и дирљиво. Те вечери су прикупљена новчана средства у износу од 57.190,00 динара и 30 евра, што је још једном потврдило све вредности пројекта.
​У првој половини јуна, у току редовног распуста деце из Штутгарта, пројектом је планиран одлазак у наведени центар, што је и учињено  9. јуна 2017. године. Том приликом су деца писци из Инђије и Штутгарта, заједно са ауторима пројекта и представницима Савета родитеља у Штутгарту, имала прилику да кроз дружење са децом из Звечанске, увиде сурову реалност живота, а са друге стране, ведрину и позитиван став деце која тамо живе. Том приликом направљен је договор да средства буду усмерена на куповину технологије, која ће унапредити васпитно-образовни рад у Центру.
Након посете Центру у Звечанској, одржана је и Видовданска академија у Штутгарту, 24. јуна 2017. године. Том приликом прикупљено је  још 110 евра од донације за роман „Моје име је Јелена“.
​Укупан износ прикупљених новчаних средстава  од пројекта „Бескрајна прича“ износи: 1891 евро и 57.190,00 динара.
Заједнички прикупљена новчана средства са све три манифестације, у укупном износу од 1891 евро и 57.190,00 динара , чине донацију у роби и новцу од представника Допунске школе на српском језику из Штутгарта и ОШ „Душан Јерковић“ из Инђије, који су поменуту донацију обезбедили у оквиру међународног школског пројекта БЕСКРАЈНА ПРИЧА. Донација је предата Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској у Београду 19. јула 2017. године,  што је и био један од циљева пројекта.
Донација садржи:

  1. Штампач фотографија EPSON 1.1455,
  2. Фото-апарат CANON IXUS 177,
  3. 10 кутија фото папира,
  4. 24 кетриџа за штампач
  5. Сецкалицу за фото папир,
  6. Новчана средства у износу од 315 евра и 1260 динара

Пројекат „Бескрајна прича“ се овде не завршава. Наиме, постоји предлог да се деци Центра помогне и у наредној школској години кроз играчке, које би поклонили родитељи деце из Штутгарта, као и кроз  едукативне књиге за све узрасте деце, а чији ће знатан број обогатити библиотеку Центра у Звечанској. Акција би била везана за Дечју недељу, у октобру 2017. Ђаци ОШ „Душан Јерковић“ из Инђије и Допунске школе из Штутгарта ће  тим поводом посетити поново Центар и развеселити децу пригодном приредбом и горе наведенм поклонима.

25. јул 2017. године
Аутори пројекта  БЕСКРАЈНА ПРИЧА
Татјана Поповић,  Наташа Миливојевић и Милана Павловић

ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ПРОЈЕКАТ - МЕРЕЊЕ ВРЕМЕНА

Интервју са ученицима који раде на пројекту „Мерење времена“

Како сте сазнали за овај пројекат?
Јефимија: На часовима тахничког смо сазнали да постоји ТиТ секција. Та
секција ме је веома заинтересовала и одлучила сам да се
прикључим.
Нађа: На секцији смо сазнали за пројекат „Мерење времена“. Тај пројекат
има за циљ израду часовника. Желим да израдом часовника остане
трајна успомена на нашу генерацију и то ме је додатно
мотивисало.
Милица: Наставник ликовне културе нам је рекао да можемо да се
укључимо у овај пројекат и дао идеје како би могли да украсимо
сатове. То ми са јако допало и одлучила сам да се прикључим.
Никада нисам радила ништа слично.
По чему се ти сатови разликују од осталих?
Михајло: Правимо часовнике са разним мотивима који су у вези са
школским предметима.
Када је почела реализација овог пројекта?
Михајло: Реализација овог пројекта почела је у марту ове године и трајаће
два месеца. Активан сам члан техничке секције од почетка
школске године.
Шта је потребно за израду часовника?
Јефимија: Потребна је шперплоча, лепак и друге ствари, али од свега је
најважнија машта и креативност.
Ивана: Ово је био први пут да не сликамо на папиру већ на шперплочи.
Милица: Користимо темпере и уљане боје.
Шта вам је најтеже током израде?
Нађа: Најтеже нам је да прецизно одредимо место на ком ће се налазити
бројеви на сату.
Ивана: Када се слика темперама по шперплочи, тешко је поправити
грешку. Зато морамо бити веома пажљиви.
А шта вам је најлакше?
Милица: Најлакше је фарбање сатова.
Уна: Најлакша ми је израда скице оловком.
Каква је атмосфера током израде сатова?

Јефимија: Нема несугласица, тимски рад је победио!
Уна: Док осликавам сатове, уживам. Ни у једном тренутку се нисам
покајала што сам ушла у овај пројекат.
Како се ускладили своје обавезе са секцијом?
Нађа: Секција нам се одржава после шестог часа. Иако имамо много
обавеза, све стижемо.
Да ли сте поносни на ваш рад и да ли се припремате за изложбу?
Нађа: Веома сам поносна.
Јефимија: Наравно. Сви смо поносни и веома срећни и задовољни што
самостално радимо под будним оком нашег наставника Милорада
Росића. Више волимо да радимо, а од изложбе, искрено, имамо
малу трему.
Какви су вам утисци о пројекту?
Михајло: Јако нам је занимљиво. Свака тешкоћа нам је изазов и не
помишљамо на одустајање. Сви који се одлуче да нам се прикључе
морају бити упорни и предани послу.
Александра: Ово волим да радим и није ми напорно. Препоручујем и
другима да се прикључе.

IMG-69e80b003fc29a25a3fe846094d32831-V
IMG-69e80b003fc29a25a3fe846094d32831-V

Изложба сатова

ФИНАЛНИ РЕЗУЛТАТ